Wi-Fi

O bezicnim tehnologijama...

Standardi

802.11b је други стандард који је угледао светло дана, након .11, а пре .11а. Познат и под називом WiFi (Wireless Fidelity), који се односи управо на 802.11б. Б стандард је био права мала револуција у WLAN-у, имао је пропусност од 11Mbps уз "fallback rate" на 5.5, 2 односно 1 MB/s. То значи ако је интензитет сигнала мањи, или је удаљеност међу уређајима повећана, мрежна опрема прилагођава се условима и смањује брзину везе одржавајући је и даље активном. Већина WLAN и WAN мрежа ради на .11б стандарду (у односу на друге WLAN стандарде) па је тако .11б постао референца за WLAN. Највише програма и алата које се могу наћи на интернету су управо за .11б мреже. Варијација на .11б стандард је 802.11б+ који удвостручује пропусност на 22 Мб/с односно 44 Мб/с уз „Тексас инструмент ACX100“ chipset. Иако декларисан као 11 Мб/с, можда се управо тај уређај може надоградити на фамозних 44 Мб/с. Спајање изнад два километра удаљености на 22 Мб/с је одличан резултат. Примарна сигурносна енкрипција је WEP (Wired Equivalent Privacy). WEP се користи у 64, 128 или 256 битном облику. Све Prism1 картице користе 64 бит, Prism2 128 бит, а ACX100 256бит. Домет ових уређаја варира. Декларисаних 500 метара са додатним спољним антенама пење се од 5 km преко 38 km (ZGWireless ) па до невероватних 300 km уз појачала (Аустралија).

802.11g најновија је верзија 802.11 стандарда која ће достићи пропусност од 54 Мб/с, али за разлику од .11а на 2.4 Ghz! Антене се већ производе али пракса је показала да је домет са 11.г стандардом на 54 Мб/с барем на половину .11б уређаја. Свака већа удаљеност је неповољна, и оптимално је узети .11б+ уређаје .11г уређаји интелигентније користе "autofallback rate", па брзина са удаљеношћу опада чешће него код .11б+ уређаја.

Због другачије природе физичког медија и на нивоу везе, постоје разлике у односу на жичане мреже. CSMA / CD метода која се користи у жичаним Ethernet мрежама је овде непрактична јер је откривање колизија код радио сигнала много теже јер станица која емитује сигнал, због симплекса (једносмерности) радио комуникације, не може сазнати да ли је дошло до колизије. Стога се метода приступа изменила, под називом „Distributed Coordination Function“ (DCF). Она користи „Carrier Sense Multiple Access/Collision Avoidance“ (CSMA / CA), a ne „Collision Detection“ (CD) методу. Ради се о томе да станица ослушкује да ли је медиј слободан за емитовање и ако јесте, почиње са емитовањем сигнала, али после неког случајног временског интервала. Таква метода смањује вероватност колизија јер спречава да више станица почне у исто вриме са емитовањем у тренутку када су откриле да је медиј слободан. Да би се добила још ефикаснија комуникација користе се CTS и RTS сигнали. На почетку комуникације пошиљалац шаље RTS сигнал којим за неки временски период резервише медиј и обавештава примаоца да има пакет за њега, наравно, уколико је прималац у оквиру домета. Ако се ради о инфраструктуралној мрежи, неке станице неће “чути” RTS сигнал. Међутим, приступна тачка у бежичној мрежи тада шаље CTS сигнал који сада сигурно долази до примаоца као и до свих других терминала чиме их се обавештава да је медиј резервисан и да емитовање ускоро почиње.

Питање сигурности је једно од најчешће постављаних када су у питању бежичне мреже. Бројни аналитичари и експерти за питања рачунарске сигурности сматрају бежичне мреже сигурнијим од класичних жичаних мрежа. За то постоје јаки аргументи, јер и жичане мреже на неки начин имају и свој бежични дио, тј. да емитирају зрачења чији интензитет и није баш мали, наручито код данашњих УТП мрежа. Када је у питању сигурност, главне разлике између ЛАН и WLAN мрежа потичу од различитог физичког нивоа. Споменимо поново да сама „Spread Spectrum“ технологија, гарантује висок степен сигурности. Поред ње многи бежични уређаји имају уграђене опције за криптовање. ИЕЕЕ 802.11, стандардно предвиђа сигурносну технику познату као „Wired Equivalent Privacy“ (WEP) која се базира на коришћењу кључа и RC4 алгоритма за енкрипцију. Корисници који не знају кључ не могу ни приступати WЛАН-у. Енкрипција се неупоредиво лакше имплементира код WЛАН-ова што је резултирало појавом доста независних произвођача специјализованих за WЛАН заштитни софтвер. Да би неко приступао WЛАН мрежи мора имати информације о радио опсегу, кориштеном каналу, сигурносном кључу и шифрама за аутентификацију и ауторизацију корисника. То је много више података него код класичних жичаних мрежа и чини WЛАН мреже сигурнијим.

Preuzeto sa prijateljskog sajta...